Одговор на ово питање ћете наћи у истоименој књизи аутора Најџела Лата, стручњака који је помогао хиљадама збуњених родитеља.
У предговору ове књиге аутор пише:
“Можемо опростити онима који сматрају да су негде између 1982. И 1992. почели да праве децу од неког другачијег штофа од каквог није ниједна претходна генерација деце која су до тада расла. Деца су све до тог времена била деца. Она су падала, прљала се, играла се с друговима и другарицама и радила све оно што су деца одвајкада радила. Возила су се аутомобилима без троструко атестираних дечјих седишта, сама су ишла у школу пешице, играла су се на игралиштима с бетонском подлогом, живела у кућама без оних малих заштитних пластичних чепова за утикаче и јела храну пуну разноврсних јестивих боја и у потпуности уживала у њој.
Право је чудо како је људски род успео да опстане и прегура та сурова времена.
Онда смо негде успут сви некако почели да се губимо. Живот је постао ужурбанији и сложенији. Ускоро смо дошли до мобилног телефона, рачунара и ДВД плејера. Произвођачи шампона и сличних производа смислили су да постоји нешто што се зове “Генерација X” која заузврат решила да не жели да одлучује ама баш ни о чему. Мислим да смо сада стигли до “Генерације З”, а произвођачи шампона се и даље труде да реклама за сапун звучи као формула из атомске физике.
Ама, људи сапун је сапун, немојте се заваравати. Нема ту екстракта меда и алоје: то је само обичан сапун.
И у свему томе изгледа да су деца постајала све компликованија, а очигледно и много остељивија. Може се разумети што сте поверовали да су сироти малишани крхки као од стакла, како неки тврде. Негде успут се појавио некакав хипик у сандалама, који је смислио да децу назове “младим људима” и од тада су кола кренула поприлично низбрдо.
Уз то, сваки пут кад укључите телевизор, чућете новинара како говори о томе да су најновија научна истраживања ма тамо неком битном универзитету показала како смо сви ми, у ствари, потпуно неупотребљиви, па нам и деца носе проклетсво наше неупотребљивости.
Наравно, постоји деведесет осам посто шанси да новинар греши, јер из свог новинарског искуства тврдим да новинари немају благе везе с извештавањем о научним истраживањима. И зато са великом резервом примајте све што вам се говори о томе шта је наука “открила” о деци. Не престајем да се изненађујем – а често се заправо ужасавам – у којој мери многи такозвани “експерти” здушно, а понекад и упорно, говоре неистину.
Чувајте се стручњака.
Поготово стручњака који пишу књиге о родитељству.
Као добар пример колико је свет полудео, испричаћу вам укратко једно искуство из своје родитељске праксе. Када ми је старији син кренуо у школу, на самом почетку је знао поприлично да претера у понашању.
Он је данас сјајан момак и волим га свим срцем, али је исто тако и тврдоглав као генетски модификована мазга; наследио је ултратврдоглав ген који му се усадио у најчвршћи хромозом од свих могућих. (После свеобухватног и веома сложеног психолошког истраживања утврдио сам да га је наследио од своје мајке.) Имао је неких проблема с прилагођавањем – типа испробавања граница стрпљења околине и томе слично – јер је то једноставно начин да који он функционише. Мој дечкић воли да дрма и раздрмава ограде.
Имао је сјајну учитељицу – тада већ с веома велики искуством – и од самог почетка га је муштрала. Моја супруга и ја смо одахнули када смо је упознали, јер смо знали да је најбоља прва учитељица коју смо могли да добијемо за нашег момчића. Међутим, негде на половини једног родитељског састанка изненада ми је постало јасно да она, заправо, на дипломатски начин тражи од нас дозволу да га у току часа „доведе у ред“ уколико он претера са својим понашањем.
Рекао сам јој да има нашу потпуну сагласност и поверење и да може да ради шта год сматра да је потребмо. „Затворите га у орман ако мислите да ће му то помоћи да швати шта је урадио“, рекох у нади да ће учитељица шватити да се шалим и да неће помислити да ми то радимо са њим код куће. Такође сам јој рекао да је нећемо звати телефоном жалећи се како је узнемирила нашег анђелчића уколико би он дошао кући после школе с притужбом да је учитељица била престрога према њему. Прво ћемо њега упитати шта је он урадио.
Потпуно је сулудо што учитељи траже сагласност родитеља да укоре дете у школи. Зашто то раде? Па, сироти мали Тед је дошао сав узнемирен из школе и размажени родитељи из истих стопа зову школу да се пожале како је сада њиховом малом, слатком анђелчићу можда неповратно пољуљано самопоуздање.
Учитељи треба да питају да ли смеју да доводе децу у ред?! Ми смо стварно скренули с правог пута.
Понекад би малом Теду стварно требало метафорички заврнути уши, како би се рекло.
Све је постало компликовано. Многа ситна задовољства нестају из наших живота, јер смо као родитељи преплашени, узнемирени и пуни сумњи у себе. Очајнички смо забринути да не забрљамо и да од деце не направимо емоционалне богаље за цео живот.
Истина је: сви ми забрљамо на овај или онај начин. Родитељи смо – и то нам је посао. Исто као што ми морамо да преживимо њих, тако и они морају да преживе нас. Ако успеју да нас заобиђу, вероватно ће им бити добро. Замислите то као неку врсту друштвене “природне селекције”. Одгајање деце је најбољи облик ријалити програма који постоји, једино што је без телевизије. Други недостатак: не можете гласати за избацивање укућана, што је помало и штета. И на крају серије не добијате милион евра као награду. Додуше, добијете – ако сте макар допола поштени и имате нешто мало среће – неке лепе успомене уз које ћете дочекати старост.
У тежњи да се одржи корак са свим овим компликацијама и прецизностима, настале су силне књиге и документарни програми који вас уче о свему што треба да знате о васпитавању деце како бисте на минимум свели могућности да вам деца постану емоционални богаљи. Можете купити књиге о томе како да одгајате најпаметнију децу, најсамосвеснију децу, најкреативнију децу, авантуристичку децу и какву год децу можете да замилсите.
Али ко шиша те књиге? Ова књига није једна од тих.
Слажем се, у потпуности шватам иронију када ово кажем будући да сам ја тај који је написао серију Политички неподобно васпитавање деце и који је досада објавио неколико књига о васпитавању деце које су (по мишљењу моје маме) најбоље у историји овог жанра. Тако да сте у праву, има овде ироније на претек. Нажалост, јавности можете да упутите неку поруку, мање-више, једино преко књига и телевизијских емисија. Вероватно бих могао да упутим и голубове писмоноше, ипак мислим да наш мачор не би поднео стрес који би му причињавало њихово непрекидно гугутање. Дакле, остаје непобитна чињеница: ако желите да пренесете поруку свету, а и да поштедите мачку, телевизија и књиге су најпогоднија средства информисања.
Међутим, ова књига неће бити пуна приче које ће вас још више стресирати и оптеретити. Подизање деце је довољно тешко, не треба га додатно оптеретити. Уместо тога, ова књига ће вам помоћи да пребродите првих десет година живота своје деце, а да притом не полудите. Уопште није лако одгајати децу и остати нормалан, али је изводљиво. Могуће је, колико год се то вама чинило невероватно. Ако вас, пак, једино занима како малог Теда и малу Беки усмеравати да с четири године свирају Моцарта на клавиру, у том случају ова књига, вероватно, није за вас.
Ако, с друге стране, желите да изнађете начин да успешно прегурате прву деценију, а да баш не изгубите разум потпуно, онда ова књига јесте за вас.
Има овде нешто чудно: иако је ово књига о вама, а не о томе како да од детета направите малог Моцарта, ипак је извесније да ћете подићи једно уравнотежено, срећно и паметно клинче, под условом да још нисте полудели.
Што сте ви луђи, деци ће бити мање добро.
Што сте ви срећнији, она ће бити срећнија.
Правило је једноставно, али је веома битно. У ствари, рекао бих да је то најважније правило од целе гомиле правила. Морате остати нормални по сваку цену.
