Размажујућиваспитни стил исиндром размаженог детета)
Марков мама и тата су свој начин васпитања нацртали овако:
Марко има шеснаест година. Изузетно је бистар момак, а већ други пут похађа првугодину стручне школе. У основној школи је без икаквог труда добијао добре оцене. При крају основне школе његове оцене су се погоршале, али је још увек пролазио са лакоћом.Родитељи су му саветовали да се упише у неку од лакших школа, како се не би превише оптерећивао.
Сада, у средњој школи, никако му не иде, па не иде. Све што у школи мора да ради чини му се глупаво. Често бежи са наставе и тада без тешкоћа увери маму да му напише оправдање. Када је код куће, седи за рачураром и без престанка ужива у игрању компјутерских игрица. Увеће обично до касно у ноћ гледа акционе филмове. Некада око поноћи пробуди маму да му пече палачинке. Ујутру тешко устаје и често касни на часове.
Маркови мама и тата су обоје врло строго подизани. Њихове најјасније успомене из детињства јесу сећања на различите казне што си их ретко заобилазиле, а које су сматрали неправеднима. Кажу да нису имали баш срећно детињство, што замерају својим престрогим родитељима.
Када им се родио Марко, обећали су себи да ће бити добри родитељи и да од свега највише желе да њихов син буде срећан. Обећали су себи да ће према својој деци бити сасвим другачији од онога какви су били њихови родитељи према њима.
У васпитавању доследно поштују тај договор. Као дете, Марко је могао да чини све што би му срце пожелео. Имао је много слободе и није кажњаван ни на када се понашао заиста несташно, чак ни ако би при томе повређивао другу децу. Све време су му брижно показивали љубав, испуњавајући му жеље и хвалећи га веома често.
Само да си ти нама, жив и весео.
Ти си диван момак. Веома смо поносни на тебе.
Драго нам је што те компјутер тако занима. Сигурно ћеш бити инжењер.
Најважније је да радиш ствари у којима уживаш.
Стварно те много волимо.
Ти си веома паметан и некако се увек снађеш.
Школски систем је застарео, а деца су непотребно оптерећена.
Врло ретко је имао и има прилику да чује „НЕ“. Чак и када би родитељи сматрали да би било добро да га ограниче, ипак га на крају не би одвратили од његових жеља већ би их испунили. Слично се дешава и са његовим понашањем: на све начине би му покушали објаснити да треба да промени неко неодговарајуће понашање, али узалуд. Заправо, Марко јесте добијао критике, али никада није кажњен у правом смислу речи, – јер су критике које је добијао биле само немоћни вапаји, уместо да буду одлучни захтеви.
Маркови родитељи нису довољно добро разликовали пасивна очекивања или надања да ће дете урадити оно што родитељ жели од активних захтева које родитељ треба да постави, инсистирајући под претњом казне да их дете прихвати као своје дужности.
Такође, имали су велики проблем да искористе своју родитељску моћ и да са критиковања пређу на кажњавање. Уместо да прихвате родитељску одговорност и да казне Марка, они би поново покушали да упуте критику, формулисану другачије од претходне, све у нади да ће пронаћи такву чаробну комбинацију речи која ће учинити да Марко уради оно што треба. Када би заиста претерао, мајка би уместо критике показивала колико је несрећна што се онако понаша и покушавала својим сузама да га натера да промени понашање „због ње“. „да се она не секира“, и тиме докаже да је воли. Ово је имало успеха док је Марко био заиста мали, али не и када је ушао у пубертет.
Ограничавајући фактор у начину васпитања који су примењивали родитељи била су Маркова осећања. Чим би он почео да показује како се осећа лоше због онога што му чине родитељи, одмах би и они почели да се осећају лоше. Тачније, осећали су осећање кривице јер „муче“ и „малтретирају“ дете, због чега им се чинило да личе на своје родитеље, што су чврсто обећали да себи никад неће дозволити. Маркови родитељи нису знали да је родитељска дужност да чине ствари које су корисне за дете и ако су непријатне. Нису знали да дете једноставно треба помало да пати у садашњости да не би патило много у будућности. Они нису знали да Марко није у стању да обузда своје жеље и друга осећања, и да му је потребно да га томе науче управо они, његови родитељи, обуздавајући га.
Иако су родитељи веровали да Марку постављају довољно захтева, ипак је правих активних захтева било премало, а остало су била пасивна очекивања (на цртежу означена испрекиданим делом крака). Тако су се, например, Маркови родитељи надали да ће он ипак некако завршити факултет, изградити успешну каријеру и бити срећан у животу. Слично томе, иако су веровали да га критикују превише, немоћна критика не може заменити моћну казну, тако да је на цртежу крак критике – казне недовољно изражен (немоћна критика је означена испрекиданом линијом). Због тога је тачније следећи приказ стила Марковиг родитеља.
Када је Марко био мали, његови родитељи су уживали у томе што је он „енергично“. „живахно“ дете, „јаке воље“ и „снажног карактера“. Међутим како је растао тако је постајао снажнији и било га је све теже контролисати. Иако су родитељи повремено помишљали да у Марковом понашању постоји неки проблем, ипак су се надали да ће све бити у реду, јер су веровали ономе што су прочитали: да свако дете које добија много љубави аутоматски израста у здраву личност.
Како је све било подређено томе да се Марко осећа удобно, пријатно, задовољно и срећно – а никако неудобно, непријатно, незадовољно и несрећно – Марко је остао мали хедониста, и Марком је све више управљала његова тежња да се увек осећа пријатно а да избегне сваку непријатност.
Пошто ни онда када би му постављали одређене захтеве нису успевали да пронађу начин како би га натерали да их почне испуњавати, Маркови родитељи су се почели осећати немоћнима. Он је настављао да избегава сваку активност само ако је непријатна, без обзира на то колико је корисна. То се односило и на одржавање личне хигијене, на поспремање, на учење и на било који облик рада. Марко је радио само оно што је желео и тако све своје активности доживљавао као игру. Зато никада није развио радне навике.
Марко је навикао да живи тако што родитељи од њега скоро ништа не захтевају или захтевају немоћно, да сам одлучује о томе шта ће радити а да му други испуњавају жеље једну за другом. Живећи у окружењу које се стално обазире на то као се осећа, Марко је закључио да је то нормално стање, и да то и од других људи треба да захтева. Поред тога, полако је дошао и до других важних спознаја и уверења:
Када ме воле, желе да се осећам пријатно.
Када ми испуне жељу, осећам се пријатно.
Ако ме воле, дужни су да ми испуне жељу.
Ако ми испуне жеље, значи воле ме.
Ако ми не удовоље, не воле ме.
Одбацивање моје жеље једнако је одбацивању мене.
Сви који ме критикују не воле ме, а можда ме и мрзе.
Марко има добро мишљење о себи, али се не осећа добро јер га свако ограничавање и постављање захтева избаци из такта. Његово понашање се упорно погоршава. У последње време у школи се свађа са наставницом. Ако некога увреди или повреди, не мари много. Околина, наставници, чак и пријатељи говоре му да нешто није у реду, да није довољно стрпљив и да превише себи дозвољава. Нека деца су престала да се друже с њим. Мисли да му се у школи сваког дана догоди нека неправда. Критике које му упућују у вези с начином на који се понаша он разуме као напад на своју личност, те када га у школи грде, често „експлодира“ вређајући друге. Мисли да га онај ко критикује одбацује, презире, а можда и мрзи.
Сви се истресају на мене.
Зашто су се окомили на мене?
Наставница је стварно глупа.
Нећу да губим време у тој грозној школи.
Пошто они мене не воле, не волим ни ја њих.
Својим понашањем Марко показује да се не сналази и да не разуме конфликте. Иако његови родитељи схватају да нешто није у реду, да постоји проблем, примењују сасвим погрешну „терапију“: мисле да му треба још више подстицаја. У стварности је управо супротно: Марку, као и сваком детету, требају границе. Треба му нежна, негујућа љубав, осећање да је прихваћен као биће, као особа, да је безусловно вољен, а с друге стране, у истој мери му треба и „строга љубав“. Модерни израз постављање граница детету своди се на две јасне ствари: прва је да родитељи јасно и одлучно одбијају да испуне све дететове жеље које сматрају неодговарајућим, друга је да родитељи који су критиковали једноставно казне дете ако ту критику не уважи. Дакле, постављање граница се своди на знати рећи „НЕ“ и знати казнити. И једно и друго родитељско понашање учи дете да постоји разлика између њега као особе и његових жеља, као и да постоји разлика између њега као доброг детета и лоших понашања од којих мора да одустане. На тај начин ће дете научити да није трагедија ако чује „То не смеш“ или „То не дозвољавам“ или „То ти забрањујем“. Тако ће се лакше прилагођавати ситуацијама и захтевима с којима ће се сусретати изван породице. Ако зна где су границе и зна да се од њега очекује да их уважава, осећаће се боље, безбедније и моћи ће заиста да буде срећно.
Иако многи људи погрешно верују да превише љубави исквари децу, то никако није истина, На тај погрешан закључак упућује и сама реч ’размажен’: као да је неко мажен, мажен, па се на крају у томе претерало.Никакав вишак љубави не може размазити дете. Дете постаје размажено онда када се у васпитању не користи казна. И зато одговор на дијагностичко питање „Како сте кажњавали своје дете?“ открива да ли је дете заиста размажено.
Када размажујуће родитеље – какви су Маркови – питамо како по њиховом мишљењу поступају добри, узорни родитељи, добијамо одговоре који личе на следеће:
Добар сам родитељ ако је моје дете срећно.
Ако је дете несрећно, ја сам лош родитељ.
Ако се он добро осећа, и ми се добро осећамо.
Казна је насиље. Дете треба подизати без насиља.
Детету треба слобода да би развило своју личност и своје креативне потенцијале.
Само садистички родитељи захтевају да им се дете подреди.
Некада можемо имати размажујући васпитни стил због осећања кривице што смо веома заузети и чини нам се да за дете имамо премало времена. Када смо са дететом, покушавамо према њему бити што услужнији и избегавамо конфликт и свађу, те тако долазимо у опасност да му дозвољавамо више него што је исправно и добро. Зато је наше дете на правом путу да постане размажено. У почетку је време које проводимо са дететом пријатно, али не заборавимо: пре или касније ће постати неопходно да поставимо границе. Што касније почнемо постављати гарнице, трајаће много дуже и више ћемо труда у то морати да уложимо.
Детету треба како „нежна“, тако и „строга“ љубав.
Да би било срећно, морамо га научити да не значи да га не волимо ако кажемо „НЕ“.
Детету наносимо штету ако му дозвољавамо превише или чак све.
У реду је да будемо примерено строги, то је за његово добро.
У реду је да јасно кажемо шта се сме, а шта НЕ.
Морамо постављати захтеве детету и терати га да их оствари, јер без тога неће постићи оно за шта је способно.
Иако га волимо, морамо дозволити да му понекад буде непријатно и тешко.
Дужност је родитеља да ради за дете корисне ствари иако ће то чинити да се оно осећа непријатно.
Ако дете буде знало где су границе, лакше ће се снаћи у животу.
Није нам циљ да дете буде срећно само у садашњости, већ да га научимо да буде самостално и срећно и у будућности.
