ПОДИЖЕМО ДЕТЕ ОНАКО КАКО МИСЛИМО ДА ЈЕ ИСПРАВНО
Родитељи имају тежак задатак. Када нам се роди дете, ми једноставно самим тим чином постајемо родитељи, а да претходно нисмо никоме и нигде морали показати своје родитељско знање. Чак и ако бисмо можда хтели да своје родитељске вештине или, боље речено, представе и уверења о томе како се обавља родитељски посао негде усавршимо или проверимо, то често није могуће. Иако у новије време понегде постоје „школе за родитеље“, ипак нигде не можемо добити дозволу за обављање родитељских послова и дужности. По рођењу детета почињемо обављати нешто у чему још немамо искуства. Немамо поузданог знања о томе како задовољити то мало биће. Оно што засигурно имамо јесте велика љубав према детету. Желимо да му будемо најбољи могући родитељи и тражимо начина да то и постанемо.
Често помишљамо на своје родитеље и на васпитање које смо ми добили. Обећавамо сами себи да нећемо правити грешке које мислимо да су наши родитељи правили – нпр. да нећемо више обзира према дететовим жељама и да га нећемо ограничавати у његовом детињству. Можда пак мислимо да наши родитељи нису били довољно захтевни, па ми због тога данас имамо такву професију и такав посао који нам не доноси довољно новца, тако да тешко живимо. Зато се надамо да ће наше дете постићи више од нас, те ћемо од њега више очекивати, захтевати и тражити.
Можда се може веровати свекрви која каже да дете само од себе расте и развија се и да је битно пружити му могућност да постане и остане онакво како му је суђено. А можда је у праву другарица која сматра да су добри родитељи они који детету могу понудити безбедно уточиште и што више га поштедети лоших, непријатних и тешких тренутака, који данас вребају на сваком кораку.
Као нови родитељи, ми у суштини не знамо тачно шта су особине добрих родитеља, али знамо да ћемо се свима снагама трудити, да ћемо поступати спонтно и увек за добро детета. У себи осећамо снагу и верујемо да ћемо улогу родитеља радо и добро одиграти.
Тако и чинимо. Ако нас неко, рецимо, пита зашто усред ноћи упорно идемо да тражимо свог одраслог сина који пије са пријатељима, без много потешкоћа ћемо му објаснити да добри и брижни родитељи не могу дозволити да се њиховом детету усред ноћи на путу кући деси нешто лоше. А можда ће нас пријатељица упитати зашто својој кћерки стално правдамо неоправдане изостанке из школе. Па зато што су деца у школи данас постављена пред превисоке захтеве, много су оптерећена и девојка се мора понекад и одморити.
Наша уверења о томе шта је добро за дете воде нас и усмеравају у нашем умећу васпитања.
Одговори на питања: шта морамо чинити као родитељи, шта је наша мисија, с којим стварима треба да будемо посебно пажљиви, зашто је добро нешто што чинимо у васпитању свог детета, сва наша уверења о томе како треба васпитавати – произилазе из наше филозофије васпитавања, неке унутрашње логике, којој верујемо и за коју мислимо да карактерише добре родитеље. Иако речи филозофија и логика звуче учено, реч је о начину размишљања који има сваки човек, па макар и неписмен. Управо су наша уверења о томе шта и како треба радити да бисмо одговјили и васпитали децу битна за васпитавање.
Та чињеница је веома важна уколико желимо да променимо нешо у свом родитељском понашању, у начину на који васпитавамо децу. Ако заиста желимо да нешто трајно променимо на површини, у начину на који поступамо, онда је потребно да најпре променимо своја дубока уверења. Свака промена начина васпитања условљена је променом ових уверења.
Радимо онако како верујемо да је исправно.
Размислите мало и напишите бар пет ствари које су веома битне да би неко био добар родитељ:
___________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________________________
Без обзира на наше представе о томе какви су добри родитељи, сви желимо да за извесно време наша деца одрасту и постану млади одрасли људи који живе, или бар започињу самосталан живот.
НАШ ЦИЉ: Припремити дете да једног дана заживи самосталан живот у друштву других људи.
