Све време, од раног детињства па надаље, припремамо дете за самосталан живот. Већ од малена га учимо шта је добро а шта није, шта сме, шта не сме, а шта мора. Сваке године када наше дете угаси свећице на рођенданској торти, пожелимо да што више тога сазна и успешно напредује. Своје захтеве и очекивања о ономе што би морало знати, испунити и постићи непрестано мењамо и прилагођавамо његовом узрасту.
Хајде да погледамо неколико ствари које можемо очекивати од детета у различитим добима: од трогодишњака тражимо да сам обује ципеле, од седмогодишњака да правилно пређе улицу. Десетогодишњак већ може да остане сам код куће, а тринаестогодишњак да ујутро сам устане на време. Од седамнаестогодишњака очекујемо да ће део свог времена током лета посветити неком летњем послу. – Дете ће моћи да прати наше захтеве о напретку који води ка све већој самосталности само ако су циљеви усклађени са његовим развојем, односно узрастом.
Неки људи верују да деца расту и развијају се на исти начин као биљке: из семена се развија млада биљка, којој дајемо довољно воде, хране, светлости и топлоте, од које након одређеног периода настане лепа одрасла биљка. Из тог уверења неки људи своју децу обасјавају љубављу и очекују да ће се она, после око осамнаест година, развити у фине одрасле људе. На жалост, овај сценарио не важи. Љубав једноставно није довољна. Осим што их је потребно волети, децу је потребно и васпитавати.
Многи родитељи имају идеју о томе шта би они желели да њихово дете буде или постигне, или како да живи када једног дана одрасте. Многи имају овакве идеје још пре него што постану родитељи. Многи родитељи имају извесна очекивања од свог детета. Уколико дете једног дана испуни ова очекивања, они ће бити срећни – иначе ће бити разочарани.
Израз ’очекивање’ упућује на чекање, на пасивност и зато га ми не волимо. То што се родитељ нада да ће дете постати овакав или онакав нема никаквог утицаја на дететову судбину. Неки родитељи очекују да ће генетика одрадити све, а неки да ће њихова очекивања некако телепатски утицати на дете. Уместо тога, ми предлажемо да родитељи имају активну улогу. Уместо пасивног очекивања, родитељи треба да постављају детету одређене циљеве, а затим да их остваре. Захтев је када родитељ детету поставља одређени циљ, тражи одређено понашање и захтева од детета да се и у будућности понаша на одређен начин.
Ми сматрамо да је сваки родитељ дужан да свом детету поставља одређене захтеве. Захтев није само очекивање, није молба, није објашњење, није упозорење. Захтев је једна врста наредбе, позив на ред. (Јесте ли приметили да је реч ’наредба’ изведена из речи ’ред’?) Дете нема урођену склоност ка реду или мотив да се ангажује у непријатним понашањима како би успоставио ред. На то га морају подстицати родитељи својим захтевима, Једино ће на тај начин родитељ стимулисати дете да оствари неке од својих потенцијала. У том смислу нема никакве дилеме око тога да ли су родитељски захтеви нужни. Проблеми настају када су ови захтеви претерано високи, или су пак прениски, или их уопште нема.
Ако, у жељи да постигне више него ми сами, детету будемо постављали превисоке циљеве, тада су наши захтеви превисоки. Ако будемо захтевали више него што дете може, ако будемо захтевали да постигне такве циљеве које може остварити само уз велике жртве, оно често неће успети да их постигне. Пошто онда неће испуњавати наше превисоке захтеве, нећемо имати довољно прилика да га похвалимо и зато ће врло ретко од нас чути да је успешно, добро и способно. Често ћемо му морати рећи: „Није довољно добро. Очекивао сам више. Више се потруди.“ Тако ће, полако али сигурно, дете о себи стварати мишљење да је неуспешно и неспособно да оствари наша очекивања. Било шта да уради, то неће бити довољно добро за нас. Тако ће и циљеве које само себи поставља постављати врло високо, често превисоко, па ће их тешко постизати и неће бити задовољно собом. Вероватно се слажете да лоше мишљење о себи никако није добра основа за задовољан живот.
Но, и када од детета тражимо да досегне циљеве које смо поставили сувише ниско, дакле када су наши захтеви прениски, то може лоше утицати на његову представу о себи. Ако будемо од свог детета очекивали премало, мање што оно у ствари може, тим му нећемо учинити услугу. Дете ће већ врло рано схватити да зна и постиже мање од својих вршњака. Ако свом трогодишњаку сваки пут кад хоће да се попне на тобоган кажемо да је још премали за то, да је то за њега претешко или опасно, тиме му поручујемо да није дорастао пењању на тобоган. А он види да друга деца у вртићу то могу, те зато сумња у своје вештине и себе доживљава као неспособног у поређењу са својим пријатељима, – што није добра инвестиција ни у његово самопоштовање нити у његово самосталност.
Када некога волимо, важно нам је како се та особа осећа. Саосећање с особом коју волимо нормалан је састојак односа љубави. Када некога волимо, избегавамо да се понашамо на начине за које знамо да код те особе изазивају непријатна осећања, а трудимо се да се понашамо тако да код ње изазовемо пријатна осећања. Међутим, када је у питању васпитање деце, овај принцип не важи у потпуности. Да бисмо обавили свој родитељски задатак, дете морамо стављати у ситуацију у којима се не осећа пријатно, или управо ми морамо изазивати непријатна осећања код њега (казна). Друкчије једноставно не иде.
Некада ми , родитељи, зато што волимо дете, да бисмо га заштитили од непријатних осећања, од њега захтевамо премало. Да бисмо избегли непријатна осећања код детета, не желимо од њега тражити да ради и оне ствари које су непријатне. Једна од тих ствари може бити поспремање играчака. Петогодишњак без сумње може да поспреми своје играчке, али то му је непријатно и он то не воли да ради. Родитељи са прениским очекивањима то ће урадити уместо њега. Ако се ово буде понављало, они ће дете научити да не мора да ради непријатне ствари. Како многе корисне ствари захтевају да се дете за свој добит ангажује у понашањима која су тренутно непријатна, ово дете неће развити ту способност. Постаће размажено.
Ако је дете већином свог детињства заштићено од тога да се осећа непријатно, одузети су му доживљаји и искуства која му у одређеним ситуацијама у периоду одрастања и одраслости помажу да успешно испуњава различите захтеве. Дете коме родитељи постављају прениске циљеве теже ће се, кад осрасте, суочити са различитим ситуацијама и чешће ће сумњати у своје способности.
Дете не зна шта је нужно за самосталност, зна само шта је пријатно а шта непријатно. Деца функционишу по урођеном биолошком принципу да је пријатно све што је корисно, а непријатно све што је штетно. Због тога се управљају мотивом да смање непријатност а повећају пријатност. Овакву мотивацију је Сигмунд Фројд назвао принципом задовољства. Због тога деца желе да се стално играју и да се упуштају само у оне активности које има се допадају и које им пријају, а на све могуће начине покушавају да спретно избегну активности које им не пријају. Мало дете је окренуто уживању и пријатности: оно је прави мали хедониста.
Родитељи су ту да се у извесној мери детету наметну оно што је исти аутор назвао принципом реалности. То једноставно значи да дете треба да научи и усвоји да постоје пријатне ствари које су штетне, као и непријатне ствари које су корисне. Дете се опире овом учењу и родитељи некада морају да примене своју моћ и силу. Некада се љубав изражава као присила, а некада чак и као насиље у смислу физичке казне. У ствари, реч је о насиљу друштвеног принципа на биолошким принципом. Управо због тога што се у васпитавању појављују и овакви моменти, детету ће бити лакше ако зна да га родитељи воле.
Без устезања можемо рећи да је малом детету смисао живота да у њему ужива и да му је лепо, и ништа више; сигурно, за своју децу то желе и родитељи. Волели бисмо да наше дете у животу буде што срећније и задовољније, да се не пати и да му у тешким ситуацијама буде што лакше, да у школи нема проблема, да може да бира добре послове итд.
Али да би могло тако живети, морамо да учити да превазиђе и истрпи и непријатне тренутке који од њега захтевају труд, напор и упоран рад да би постигло циљеве, – што ће му касније, када осамостали, и доносити пријатности и омогућити успешан и задовољан живот.
Да би нам могло бити лепо у животу, да бисмо сада задовољно живели, морали смо урадити штошта непријатно. Морали смо трпети када би нам у школи постављали захтеве и непријатне задатке, проводили сунчана поподнева над школским уџбеником, превазилазити страх кад смо пред наставником показивали своја знања и суочити се са тешкоћама које доноси раздобље младости.
За развијање самосталности су, дакле, добри и неопходни и захтеви који нам не пријају. Редовно одлажење у школу је за многу децу непријатно, али је за сву децу корисно.
Своје дете добро припремамо за живот ако га учимо да ради и оне ствари које му нису пријатне. Тиме омогућавамо да му непријатне ствари временом постају мање непријатне. Дете ће их се из месеца у месец све лакше прихватати и сваког дана ће му одузимати мање енергије. Оне му поступно постају навика, било да је у питању хигијенска навика, било радна навика. Тако ћемо још и себи олакшати посао, јер ћемо све мање енергије губити на терање детета да учи или се тушира. Главна предност коју доносе навике је у томе што штеде и дететову и нашу енергију: особа обавља оно на шта је навикла без икаквог напора или непријатног осећања. Када неко има развијену навику, тада може чак супротно емотивно функционисати: осећа непријатност када га неко спречи да оствари активност на коју је навикао. И зато је у многим случајевима наш циљ управо помоћ детету да развије неку навику.
Сетимо се кад смо свог малишана учили да пер зубе. Малом детету прање зуба уопште не доноси пријатна осећања. Испрва нам је сваког дана требало доста времена да га натерамо да отвори уста. Пошто смо сваког дана били упорни и захтевни да то учини, стајали поред њега и говорили му колико је прање зуба важно, успут га похвалили ако се тога сетио само или му забранили да гледа цртаће ако буде држао уста затворена, полако је, после неколико месеци, тај задатак постао мање напоран, и нама и детету. Некако се навикло, прихватило прање зуба као део своје дневне рутине и ускоро нам то више не одузима толико труда и времена. На крају дете сáмо хоће да пере зубе и улазећи у купатило сáмо узима четкицу за зубе, те више нема потребе да га опомињемо.
Да бисмо детету помогли да развије одређену навику, једноставно морамо бити упорни и доследни. Тек када схвати да никако не може избећи одређену непријатну активност, дете ће се помирити с њом и прихватити је.
Научимо га да излази на крај са непријатностима
Када се питамо шта смемо или морамо да очекујемо од детета, нека нам оријентир буде да можемо, смемо и заиста морамо од њега очекивати и оне активности које не пријају, али су корисне. То је једна од родитељских дужности.
Навићи дете да обавља непријатне а корисне задатке јесте неопходно не само за развијање радних навика, већ дете тако научи и да се подреди родитељима и њиховим захтевима; уједно му показујемо и разлику између подређености и понизности.
Захтевајмо да обавља и оне ствари које му не пријају.
Ако их добро уради, похвалимо га.
Рецимо му унапред каква ће бити казна ако не уради задатак.
Што раније научимо дете да се подреди нашим захтевима које доживљава као непријатне, бољи ће бити однос између детета и нас у будућности.
Забранимо оне активности које су детету пријатне, али су у ствари штетне или опасне. Када прекрши забрану, казнимо га.
