Насловна Родитељи Савети
DETETU PREVIŠE USLOVLJAVAMO LJUBAV ПДФ Штампа Ел. пошта

(Preterano socijalizujući Vaspitni stil i sindrom Preterano socijalizovanog deteta)

 

Jasnini roditelji su nacrtali ovakvu sliku svog načina vaspitanja:

Jasna je „veoma vredna i poslušna devojka“. Ima četrnaest godina i ide u osmi razred. Ima uzoran uspeh, savesno radi domaće zadatke i u školi je uvek spremna da odgovara za najbolju ocenu. Sedi u prvoj klupi i na pitanja nastavnice uporno diže ruku.

Roditelji je mnogo vole, kćerka je za njih najveće blago u životu. Vaspitaju je, kao i svi roditelji, u želji da joj u budućnosti bude što lepše i lakše. Mnogo očekuju od nje i ne zadovoljavaju se prosečnim ocenama. Često je podsećaju da je danas važno biti obrazovan. Misle da samo najbolji mogu upisati fakultet, a da je dobar fakultet ono što obezbeđuje dobar posao i dobru karijeru. Kada Jasna donosi kući petice i pohvale, kao znak da joj u školi ide veoma dobro, tada joj roditelji kažu nešto u stilu:

 

Fino. A šta ćeš sutra odgovarati?

Peticu? A znaš li da kćerka mog kolege iz tog predmeta ide na republičko takmičenje?

Normalno je da dobiješ peticu. I ja bih da su i meni roditelji obezbedili ovakve uslove koje mi tebi obezbeđujemo.

Tako je, moraš biti vredna da bi jednog dana bila srećna.

Ako budeš imala sve petice, za raspust ćemo otići na lepo putovanje.

Опширније...
 
PRETERANO ŠTITIMO DETE ПДФ Штампа Ел. пошта

(Prezaštićujući vaspitni stil i sindrom prezaštićenog deteta)

 

Ivanina mam je ovako nacrtala sliku svog načina vaspitanja:

Ivana je veoma mirna devojka. Ima petnaest godina. Ko je zna, opisuje je kao tihu i nenametljivu. Ide u trogodišnju školu, tačnije: vozi se – pošto je svakog dana roditelji odvoze u školu i dolaze po nju posle nastave.

Još od malih nogu, devojčica je bila malo drugačija od većine vršnjaka. Uprkos tome što je sve vreme bila zdrava, vrlo je kasno prohodala, a i pelene je veoma dugo nosila. U vrtiću se nikada nigde nije pentrala i bojala se da se spušta na toboganu. Nije bila hrabra i spretna kao druga deca.

U nižim razredima osnovne škole učitelji su primećivali da je prilično nesamostalna. Nije znala da zaveže sebi pertle, niti da pri jelu koristi nož. Bila je tiha, progovarala je samo ako bi je neko nešto pitao. Htela je da sve vreme bude blizu učiteljice. Ako bi učiteljica napustila sobu, Ivana bi izgledala uplašeno.

Опширније...
 
IZNUĐIVANJE LJUTNJOM I BESOM ПДФ Штампа Ел. пошта

Svako dete mora naučiti da :

  • ne može dobiti sve što želi;
  • da mora tolerisati frustraciju;
  • da mora prihvatiti nužnost osujećenja nekih svojih želja.

Kada je osujećeno u zadovoljenju svoje želje, dete reaguje ljutnjom želeći da utiče na promenu roditeljevog ponašanja time što će ga „naterati“ da mu ispuni želju. Roditelj koji, uprkos detetovoj ljutnji, ostaje dosledan u stavu da se želja ne može ispuniti, tim stavom uči dete realnosti i pomaže mu da iz sveta želja i fantazija pređe u svet fizičkih i socijalnih nužnosti. Neki roditelji međutim, upravo u tome zakazuju, jer veruju da je dobar roditelj onaj koji  svom detetu sve obezbeđuje i koji ga, time, čini srećnim. Takvi roditelji detetovu ljutnju doživljavaju detetovim odbacivanjem, a njegov bes, ispoljen na javnom mestu dokazom da će posmatrači misliti da su oni loši roditelji. Bilo kako bilo, ovakvi roditelji su prosto bespomoćni kada dete počne da ih odbacuje besneći te čine sve kako bi osujetili detetovo nezadovoljstvo i ljutnju i kako bi ga zadovoljili. Osnovni problem, kao posledica takvog roditeljskog stava, jeste u tome što deca razvijaju jedno grandiozno i magijsko verovanje da će dobiti ono što žele samo ako ostanu dovoljno jako i dovoljno dugo ljuta, koje je u pozadini njihovih napada besa. Dakle, ova deca veruju da ljutnja i bes imaju magičnu moć da svet nateraju da im pruži ono što žele: „Ako sam besan mogu dobiti ono što želim“, odnosno: „Ako ne pobesnim neću dobiti ono što želim“. Ukoliko se drugi ne ponašaju u skladu s ovim magiskim verovanjem, dete (a kasnije i odrasla osoba) ne odustaje, već eskalira verujući: „Nisam dobio ono što želim, zato što nisam bio dovoljno jako, a ni dovoljno dugo ljuto“.

Ovo detinjasto verovanje, potkrepljeno roditeljskim ponašanjem, prenosi se, kada osoba odraste, na odnose sa svim ostalim ljudima. Eskaliranje ljutnjom potkrepljuje i kultura jer se, sasvim pogrešno, često kaže da se treba ljutiti jer se tako osoba „prazni“.

Osoba koja ostaje ljuta sve dok drugi ne promeni svoje ponašanje, od drugog, u stvari , iznuđuje određenu reakciju. Ljutnja kojom se iznuđuje reakcija druge osobe može se shvatiti kao poruka drugom koja najčešće ima jedno od sledeća dva značenja „odbacivanje“  ili „pretnja nasiljem“. U prvom slučaju, osoba postaje pasivno agresivna i prekida odnos sve dok joj drugi ne ispuni želju (tj šalje poruku „ako ne uradiš to i to neću te voleti ili napustiću te...“), a u drugom, osoba zastrašuje drugog pretnjom da bi mogao postati fizički nasilan ukoliko drugi ne počne da se ponaša u skladu s njenim željama. (ako ne uradiš to i to udariću te ili...)

 
ZLATNA PRAVILA VASPITANJA ПДФ Штампа Ел. пошта
PODIŽEMO DETE ONAKO KAKO MISLIMO DA JE ISPRAVNO

 

Roditelji imaju težak zadatak. Kada nam se rodi dete, mi jednostavno samim tim činom postajemo roditelji, a da prethodno nismo nikome i nigde morali pokazati svoje roditeljsko znanje. Čak i ako bismo možda hteli da svoje roditeljske veštine ili, bolje rečeno, predstave i uverenja o tome kako se obavlja roditeljski posao negde usavršimo ili proverimo, to često nije moguće. Iako u novije vreme ponegde postoje „škole za roditelje“, ipak nigde ne možemo dobiti dozvolu za obavljanje roditeljskih poslova i dužnosti. Po rođenju deteta počinjemo obavljati nešto u čemu još nemamo iskustva. Nemamo pouzdanog znanja o tome kako zadovoljiti to malo biće. Ono što zasigurno imamo jeste velika ljubav prema detetu. Želimo da mu budemo najbolji mogući roditelji i tražimo načina da to i postanemo.

Опширније...
 
<< Почетак < Претходна 1 2 Следећа > Крај >>

Страна 2 од 2