Насловна Родитељи Савети RAZMAZIĆEMO DETE
RAZMAZIĆEMO DETE ПДФ Штампа Ел. пошта

(Razmažujućivaspitni stil isindrom razmaženog deteta)

 

Markov mama i tata su svoj način vaspitanja nacrtali ovako:

Marko ima šesnaest godina. Izuzetno je bistar momak, a već drugi put pohađa prvugodinu stručne škole. U osnovnoj školi je bez ikakvog truda dobijao dobre ocene. Pri kraju osnovne škole njegove ocene su se pogoršale, ali je još uvek prolazio sa lakoćom.Roditelji su mu savetovali da se upiše u neku od lakših škola, kako se ne bi previše opterećivao.

Sada, u srednjoj školi, nikako mu ne ide, pa ne ide. Sve što u školi mora da radi čini mu se glupavo. Često beži sa nastave i tada bez teškoća uveri mamu da mu napiše opravdanje. Kada je kod kuće, sedi za račurarom i bez prestanka uživa u igranju kompjuterskih igrica. Uveće obično do kasno u noć gleda akcione filmove. Nekada oko ponoći probudi mamu da mu peče palačinke. Ujutru teško ustaje i često kasni na časove.

Markovi mama i tata su oboje vrlo strogo podizani. Njihove najjasnije uspomene iz detinjstva jesu sećanja na različite kazne što si ih retko zaobilazile, a koje su smatrali nepravednima. Kažu da nisu imali baš srećno detinjstvo, što zameraju svojim prestrogim roditeljima.

Kada im se rodio Marko, obećali su sebi da će biti dobri roditelji i da od svega najviše žele da njihov sin bude srećan. Obećali su sebi da će prema svojoj deci biti sasvim drugačiji od onoga kakvi su bili njihovi roditelji prema njima.

U vaspitavanju dosledno poštuju taj dogovor. Kao dete, Marko je mogao da čini sve što bi mu srce poželeo. Imao je mnogo slobode i nije kažnjavan ni na kada se ponašao zaista nestašno, čak ni ako bi pri tome povređivao drugu decu. Sve vreme su mu brižno pokazivali ljubav, ispunjavajući mu želje i hvaleći ga veoma često.

 

Samo da si ti nama, živ i veseo.

Ti si divan momak. Veoma smo ponosni na tebe.

Drago nam je što te kompjuter tako zanima. Sigurno ćeš biti inženjer.

Najvažnije je da radiš stvari u kojima uživaš.

Stvarno te mnogo volimo.

Ti si veoma pametan i nekako se uvek snađeš.

Školski sistem je zastareo, a deca su nepotrebno opterećena.

 

Vrlo retko je imao i ima priliku da čuje „NE“. Čak i kada bi roditelji smatrali da bi bilo dobro da ga ograniče, ipak ga na kraju ne bi odvratili od njegovih želja već bi ih ispunili. Slično se dešava i sa njegovim  ponašanjem: na sve načine bi mu pokušali objasniti da treba da promeni neko neodgovarajuće ponašanje, ali uzalud. Zapravo, Marko jeste dobijao kritike, ali nikada nije kažnjen u pravom smislu reči, - jer su kritike koje je dobijao bile samo nemoćni vapaji, umesto  da budu odlučni zahtevi.

Markovi roditelji nisu dovoljno dobro razlikovali pasivna očekivanja ili nadanja da će dete uraditi ono što roditelj želi od aktivnih zahteva koje roditelj treba da postavi, insistirajući pod pretnjom kazne da ih dete prihvati kao svoje dužnosti.

Takođe, imali su veliki problem da iskoriste svoju roditeljsku moć i da sa kritikovanja pređu na kažnjavanje. Umesto da prihvate roditeljsku odgovornost i da kazne Marka, oni bi ponovo pokušali da upute kritiku, formulisanu drugačije od prethodne, sve u nadi da će pronaći takvu čarobnu kombinaciju reči koja će učiniti da Marko uradi ono što treba. Kada bi zaista preterao, majka bi umesto kritike pokazivala koliko je nesrećna što se onako ponaša i pokušavala svojim suzama da ga natera da promeni ponašanje „zbog nje“. „da se ona ne sekira“, i time dokaže da je voli. Ovo je imalo uspeha dok je Marko bio zaista mali, ali ne i kada je ušao u pubertet.

Ograničavajući faktor u načinu vaspitanja koji su primenjivali roditelji bila su Markova osećanja. Čim bi on počeo da pokazuje kako se oseća loše zbog onoga što mu čine roditelji, odmah bi i oni počeli da se osećaju loše. Tačnije, osećali su osećanje krivice jer „muče“ i „maltretiraju“ dete, zbog čega im se činilo da liče na svoje roditelje, što su čvrsto obećali da sebi nikad neće dozvoliti. Markovi roditelji nisu znali da je roditeljska dužnost da čine stvari koje su korisne za dete i ako su neprijatne. Nisu znali da dete jednostavno treba pomalo da pati u sadašnjosti da ne bi patilo mnogo u budućnosti. Oni nisu znali da Marko nije u stanju da obuzda svoje želje i druga osećanja, i da mu je potrebno da ga tome nauče upravo oni, njegovi roditelji, obuzdavajući ga.

Iako su roditelji verovali da Marku postavljaju dovoljno zahteva, ipak je pravih aktivnih zahteva bilo premalo, a ostalo su bila pasivna očekivanja (na crtežu označena isprekidanim delom kraka). Tako su se, naprimer, Markovi roditelji nadali da će on ipak nekako završiti fakultet, izgraditi uspešnu karijeru i biti srećan u životu. Slično tome, iako su verovali da ga kritikuju previše, nemoćna kritika ne može zameniti moćnu kaznu, tako da je na crtežu krak kritike – kazne nedovoljno izražen (nemoćna kritika je označena isprekidanom linijom). Zbog toga je tačnije sledeći prikaz stila Markovig roditelja.

Kada je Marko bio mali, njegovi roditelji su uživali u tome što je on „energično“. „živahno“ dete, „jake volje“ i „snažnog karaktera“. Međutim kako je rastao tako je postajao snažniji i bilo ga je sve teže kontrolisati. Iako su roditelji povremeno pomišljali da u Markovom ponašanju postoji neki problem, ipak su se nadali da će sve biti u redu, jer su verovali onome što su pročitali: da svako dete koje dobija mnogo ljubavi automatski izrasta u zdravu ličnost.

 

Kako je sve bilo podređeno tome da se Marko oseća udobno, prijatno, zadovoljno i srećno – a nikako neudobno, neprijatno, nezadovoljno i nesrećno – Marko je ostao mali hedonista, i Markom je sve više upravljala njegova težnja da se uvek oseća prijatno a da izbegne svaku neprijatnost.

 

Pošto ni onda kada bi mu postavljali određene zahteve nisu uspevali da pronađu način kako bi ga naterali da ih počne ispunjavati, Markovi roditelji su se počeli osećati nemoćnima. On je nastavljao da izbegava svaku aktivnost samo ako je neprijatna, bez obzira na to koliko je korisna. To se odnosilo i na održavanje lične higijene, na pospremanje, na učenje i na bilo koji oblik rada. Marko je radio samo ono što je želeo i tako sve svoje aktivnosti doživljavao kao igru. Zato nikada nije razvio radne navike.

 

Marko je navikao da živi tako što roditelji od njega skoro ništa ne zahtevaju ili zahtevaju nemoćno, da sam odlučuje o tome šta će raditi a da mu drugi ispunjavaju želje jednu za drugom. Živeći u okruženju koje se stalno obazire na to kao se oseća, Marko je zaključio da je to normalno stanje, i da to i od drugih ljudi treba da zahteva. Pored toga, polako je došao i do drugih važnih spoznaja i uverenja:

 

Kada me vole, žele da se osećam prijatno.

Kada mi ispune želju, osećam se prijatno.

Ako me vole, dužni su da mi ispune želju.

Ako mi ispune želje, znači vole me.

Ako mi ne udovolje, ne vole me.

Odbacivanje moje želje jednako je odbacivanju mene.

Svi koji me kritikuju ne vole me, a možda me i mrze.

 

Marko ima dobro mišljenje o sebi, ali se ne oseća dobro jer ga svako ograničavanje i postavljanje zahteva izbaci iz takta. Njegovo ponašanje se uporno pogoršava. U poslednje vreme u školi se svađa sa nastavnicom. Ako nekoga uvredi ili povredi, ne mari mnogo. Okolina, nastavnici, čak i prijatelji govore mu da nešto nije u redu, da nije dovoljno strpljiv i da previše sebi dozvoljava. Neka deca su prestala da se druže s njim. Misli da mu se u školi svakog dana dogodi neka nepravda. Kritike koje mu upućuju u vezi s načinom na koji se ponaša on razume kao napad na svoju ličnost, te kada ga u školi grde, često „eksplodira“ vređajući druge. Misli da ga onaj ko kritikuje odbacuje, prezire, a možda i mrzi.

 

Svi se istresaju na mene.

Zašto su se okomili na mene?

Nastavnica je stvarno glupa.

Neću da gubim vreme u toj groznoj školi.

Pošto oni mene ne vole, ne volim ni ja njih.

 

Svojim ponašanjem Marko pokazuje da se ne snalazi i da ne razume konflikte. Iako njegovi roditelji shvataju da nešto nije u redu, da postoji problem, primenjuju sasvim pogrešnu „terapiju“: misle da mu treba još više podsticaja. U stvarnosti je upravo suprotno: Marku, kao i svakom detetu, trebaju granice. Treba mu nežna, negujuća ljubav, osećanje da je prihvaćen kao biće, kao osoba, da je bezuslovno voljen, a s druge strane, u istoj meri mu treba i „stroga ljubav“. Moderni izraz postavljanje granica detetu svodi se na dve jasne stvari: prva je da roditelji jasno i odlučno odbijaju da ispune sve detetove želje koje smatraju neodgovarajućim, druga je da roditelji koji su kritikovali jednostavno kazne dete ako tu kritiku ne uvaži. Dakle, postavljanje granica se svodi na znati reći „NE“ i znati kazniti. I jedno i drugo roditeljsko ponašanje uči dete da postoji razlika između njega kao osobe i njegovih želja, kao i da postoji razlika između njega kao dobrog deteta i loših ponašanja od kojih mora da odustane. Na taj način će dete naučiti da nije tragedija ako čuje „To ne smeš“ ili „To ne dozvoljavam“ ili „To ti zabranjujem“. Tako će se lakše prilagođavati situacijama i zahtevima s kojima će se susretati izvan porodice. Ako zna gde su granice i zna da se od njega očekuje da ih uvažava, osećaće se bolje, bezbednije i moći će zaista da bude srećno.

 

Iako mnogi ljudi pogrešno veruju da previše ljubavi iskvari decu, to nikako nije istina, Na taj pogrešan zaključak upućuje i sama reč ’razmažen’: kao da je neko mažen, mažen, pa se na kraju u tome preteralo.Nikakav višak ljubavi ne može razmaziti dete. Dete postaje razmaženo onda kada se u vaspitanju ne koristi kazna. I zato odgovor na dijagnostičko pitanje „Kako ste kažnjavali svoje dete?“ otkriva da li je dete zaista razmaženo.

 

Kada razmažujuće roditelje – kakvi su Markovi – pitamo kako po njihovom mišljenju postupaju dobri, uzorni roditelji, dobijamo odgovore koji liče na sledeće:

 

Dobar sam roditelj ako je moje dete srećno.

Ako je dete nesrećno, ja sam loš roditelj.

Ako se on dobro oseća, i mi se dobro osećamo.

Kazna je nasilje. Dete treba podizati bez nasilja.

Detetu treba sloboda da bi razvilo svoju ličnost i svoje kreativne potencijale.

Samo sadistički roditelji zahtevaju da im se dete podredi.

 

Nekada možemo imati razmažujući vaspitni stil zbog osećanja krivice što smo veoma zauzeti i čini nam se da za dete imamo premalo vremena. Kada smo sa detetom, pokušavamo prema njemu biti što uslužniji i izbegavamo konflikt i svađu, te tako dolazimo u opasnost da mu dozvoljavamo više nego što je ispravno i dobro. Zato je naše dete na pravom putu da postane razmaženo. U početku je vreme koje provodimo sa detetom prijatno, ali ne zaboravimo: pre ili kasnije će postati neophodno da postavimo granice. Što kasnije počnemo postavljati garnice, trajaće mnogo duže i više ćemo truda u to morati da uložimo.

 

Detetu treba kako „nežna“, tako i „stroga“ ljubav.

Da bi bilo srećno, moramo ga naučiti da ne znači da ga ne volimo ako kažemo „NE“.

Detetu nanosimo štetu ako mu dozvoljavamo previše ili čak sve.

U redu je da budemo primereno strogi, to je za njegovo dobro.

U redu je da jasno kažemo šta se sme, a šta NE.

Moramo postavljati zahteve detetu i terati ga da ih ostvari, jer bez toga neće postići ono za šta je sposobno.

Iako ga volimo, moramo dozvoliti da mu ponekad bude neprijatno i teško.

Dužnost je roditelja da radi za dete korisne stvari iako će to činiti da se ono oseća neprijatno.

Ako dete bude znalo gde su granice, lakše će se snaći u životu.

Nije nam cilj da dete bude srećno samo u sadašnjosti, već da ga naučimo da bude samostalno i srećno i u budućnosti.