Насловна Родитељи Савети PRETERANO ŠTITIMO DETE
PRETERANO ŠTITIMO DETE ПДФ Штампа Ел. пошта

(Prezaštićujući vaspitni stil i sindrom prezaštićenog deteta)

 

Ivanina mam je ovako nacrtala sliku svog načina vaspitanja:

Ivana je veoma mirna devojka. Ima petnaest godina. Ko je zna, opisuje je kao tihu i nenametljivu. Ide u trogodišnju školu, tačnije: vozi se – pošto je svakog dana roditelji odvoze u školu i dolaze po nju posle nastave.

Još od malih nogu, devojčica je bila malo drugačija od većine vršnjaka. Uprkos tome što je sve vreme bila zdrava, vrlo je kasno prohodala, a i pelene je veoma dugo nosila. U vrtiću se nikada nigde nije pentrala i bojala se da se spušta na toboganu. Nije bila hrabra i spretna kao druga deca.

U nižim razredima osnovne škole učitelji su primećivali da je prilično nesamostalna. Nije znala da zaveže sebi pertle, niti da pri jelu koristi nož. Bila je tiha, progovarala je samo ako bi je neko nešto pitao. Htela je da sve vreme bude blizu učiteljice. Ako bi učiteljica napustila sobu, Ivana bi izgledala uplašeno.

Njeni mama i tata čvrsto veruju da je njihov zadatak da Ivanu zaštite od raznoraznih opasnosti koje je vrebaju u životu. Svoju ljubav prema devojčici pokazuju kroz svoju preteranu brigu:

 

Dobri roditelji koji stvarno vole svoje dete moraju neprestano da se brinu za njega.

Moraju ga zaštititi pred bilo čim lošim što mu se može desiti.

Ako roditelj pomisli da bi se moglo desiti nešto loše, on mora odmah na to upozoriti dete. Ako se desi, a on nije upozorio dete, biće kriv.

Roditelji koji nisu stalno zabrinuti jesu nemarni roditelji koji ne vole svoje dete.

 

Roditelji stalno pokušavaju da je zaštite od loših iskustava i neuspeha. U brizi da će joj se nešto desiti, još od malena je stalno upozoravaju:

 

Pazi, ne penji se na stolicu, možeš da padneš i glavu da razbiješ!

Pazi se, može ti se nešto desiti.

Budi oprezna, nesreća nikad ne spava, zapamti to!

Ostavi nož! Mogla bi se poseći! Ja ću ti iseći hleb.

 

Kada se rodi, dete je potpuno bespomoćno i njegov život zaista zavisi od roditeljske brige. Međutim, kako se razvija i raste, roditelji ga vole, štite i vaspitavaju sa jasnom idejom da dete treba postepeno da odraste i postane sposobno za samostalan život. Na tom dugačkom putu odrastanja dete polako uči da vrfši određene radnje primerene uzrastu. Mnoge od tih radnji podrazumevaju neki stepen rizika u smislu opasnosti za detetovo telo, zdravlje i život. Na primer, učenje vožnje bicikla (ili tricikla) može biti rizični, jer deca padaju. Čak i kada nauče da upravljaju biciklom, postoji opasnost da se zalete na neku prepreku, neku rupu, na ulicu, da na njih neko naleti itd. Roditelju koji prezaštićuje ovi rizici su neprihvatljivi i on jednostavno ne dozvoljava detetu da se upusti u učenje vožnje bicikla. Zabranjujući detetu da se bavi aktivnostima u kojima se njegovi vršnjaci odavno angažuju, roditelji detetu poručuju tri stvari:

 

Ovaj svet je veoma opasno mesto!

Dete je potpuno nesposobno da se brine o sebi!

Dete je jedno nesposobno stvorenje!

 

Iz toga sledi da je dete potpuno nemoćno ako pored njega nije roditelj ili neka njegova zamena (učiteljica i slično).

Zbog svega toga Ivana se plaši sveta, ne usuđuje se da ga istražuje, da se odvoji od roditelja i da krene prema drugoj deci. Zbog toga je ona prvo preplašena, a kasnije i stidljiva, - pošto nije naučila da komunicira s ljudima koje ne poznaje dobro.

Ivanini roditelji otpisuju njenu sposobnost da se čuva i da brine o sebi. Ova sposobnost postoji na svakom uzrastu već od deteta koje ima dve godine i stalno raste. Njeni roditelji misle da je dovoljan trenutak njihove nepažnje pa da ona učini nešto iracionalno, glupo, opasno i „samoubilačko“. A zbog toga što nemaju poverenja u nju, nema ga ni ona sama u sebe.

Najveću štetu ličnosti svog deteta prezaštićujući roditelji čine time što mu zabranjuju da bude sposobno. Psihološki i psihoterapijski pravac koji se zove transakciona analiza govori o tome kako roditelji u detinjstvu pišu osnutak životnog scenarija prema kojem će njihovo dete kasnije živeti. Posebno štetne poruke koje dete prihvata su scenarijske zabrane, jer negiraju neka osnovna prava deteta – prvenstveno da vredi, da bude voljeno i da postoji. Zabrana sposobnosti dete čini upravo nesposobnim i trapavim, i to na dva načina: 1) dete sebe definiše kao nesposobno,  2) što se potvrđuje evidentnim nedostatkom veština.

S jedne strane, dete prihvata etiketu nesposobnog koja se stavlja na njegov doživljaj sebe i počinje da veruje da je zaista nesposobno. S druge strane, dete se ne angažuje u različitim aktivnostima i samo zbog toga ne nauči određene veštine niti razvije spretnost. Time što zaista ne zna da se ponaša ili što je zaista trapavo (neuvežbano) dete potvrđuje da je po svojoj prirodi nesposobno.

Ne verujući u njene sposobnosti, Ivanini roditelji sve vreme potcenjuju kćerku. Na taj način je sprečavaju da otkrije za šta je sve sposobna. Time što uvek pomišlja na najgore, svoj strah prenose na nju i tako je koče u napretku i sticanju iskustava. Njen put ka samostalnosti potpuno je blokiran. I kada je Ivana postala odraslije dete, oni su od nje očekivali da ne izlazi, da uvek ostaje kod kuće u njihovom „bezbednom skloništu“.

 

Ako budeš sama išla na igralište, mi ćemo brinuti. Možda se izgubiš ili te neko kidnapuje ili te napadne pedofil.

Ne veruj drugim ljudima, mogu te razočarati.

Mnogo si naivna. Šta bi ti da nema nas?

Ako budeš išla na taj rođendan, pazi da ti ne ubace drogu u sok.

 

Strah i prevelika briga za Ivanu sprečavaju roditelje da prema njoj formiraju odgovarajuća očekivanja i zahteve. Njihova očekivanja nisu prikladna, uvek su preniska, a ciljevi su prelaki za Ivanu. Uglavnom od nje uopšte i ne očekuju ništa osim da tokom svog detinjstva i mladosti preživi, da jednostavno ostane živa i zdrava. Oni ne razmišljaju šta će biti kad njih jednog dana ne bude i kada na ovom svetu ostave Ivanu koja je odrasla, ali nesamostalna i nesposobna. Oni misle da će večito živeti.

Mama joj pakuje školsku torbu da ne bi ništa zaboravila; bira joj odeću jer ne veruje da bi se Ivana samostalno dovoljno toplo obukla. Tata joj seče hleb jer je nož oštar. I kada komšinica nešto pita Ivanu, odmah umesto nje odgovara tata.

Ako dete nije aktivno, ne može ništa pogrešno ni da uradi. Ne moramo ga sprečavati; njegovo ponašanje u stvari nikada nije neprikladno, pa zato ponašanje takvog deteta ne treba ni menjati ni kritikovati. Zbog toga je na našem crtežu premalo kritike koja bi detetu rekla šta radi pogrešno. S druge strane, ako dete skoro ništa ne radi, onda ima i premalo prilika da ga pohvalimo. Tako Ivana nije dobijala (ili je dobijala premalo) pohvala i podsticaja, kojima bi joj roditelji poručili da nešto dobro radi i gradili njenu samouverenost.

Iako Ivanini roditelji ne pohvaljuju svoju kćerku, oni joj pokazuju ljubav. Nekada je to direktno pokazivanje ljubavi kroz grljenje i maženje, ali većinom svoju ljubav pokazuju zabrinutošću za nju, strahovanjem i zaštitom – kao ljubav – zabrinutost. Međutim, pokazivanje ljubavi ne može zameniti pohvale, koje su detetu potrebne da bi se emocionalno ispravno razvijalo.

U stvari, Ivanina iskustva bismo mogli prebrojati na prste, kako dobra tako i loša. Vaspitni stil njenih roditelja čini da su joj uskraćeni mnogi doživljaji koji se u životu svakog njenog prosečnog vršnjaka jednostavno podrazumeva. Ona o sebi misli loše, oseća se nesposbno i ne veruje u sebe, što je često činjenično utemeljeno – pošto su, zbog nedostatka iskustava i uvežbavanja, njene sposobnosti zaista manje razvijene.

Kao zaključak možemo reći da su Ivanini roditelji, koji je neosporno veoma vole, iz najboljih namera svojoj kćerki učinili veliku štetu. Uče je da se uvek dešava ono najgore, što nije istina. Ako stanemo na stolicu, to ne znači da ćemo pasti i povrediti glavu ili slomiti vrat. Roditelji često ponavljaju da su stalno zabrinuti za ćerku. Kada je Ivana bila na ekskurziji, u školi u prirodi, za njih su to bili najgori dani, puni konstantne strepnje. Nisu mogli da spavaju, sve vreme su mislili šta se sve njihovoj devojčici može desiti. Njihova zabrinutost ih je nagnala da više puta telefonom pozovu učiteljicu kako bi proverili je li sa ćerkom sve u redu.

Zašto se roditelji tako ponašaju? Razlog leži u njihovim uverenjima o dobrom vaspitanju:

 

Deca su potpuno nerazumna, nikada ne možete znati šta će im jednog trenutka pasti na pamet.

Dobri roditelji uvek štite dete od mogućih opasnosti.

Moram zaštititi ćerku od loših iskustava.

Što bolje predvidim moguće opasnosti, to ću bolje moći da je zaštitim.

Ako joj se bude desilo nešto što nisam predvidela, osećaću se užasno krivom.

Šta će joj ti glupi sportovi? Tu se ljudi samo povređuju.

Dok je mala mi brinemo o njoj, a kad bude punoletna neka radi šta hoće.

 

Pored ovih uverenja, koja tvore filozofiju prezaštićujućeg vaspitanja, postoje i dublji lični razlozi koje treba uzeti u obzir u radu sa ovim roditeljima. Često prezaštićuju oni roditelji koji su veoma teško začeli dete; koji su dobili dete u poznim godinama; koji imaju samo jedno dete; oni čije je dete zbog neke opasne bolesti bilo u bolnici u prvih nekoliko godina života; koji su imali porodičnu tragediju i izgubili neko drugo dete; oni koji su i inače stalno zabrinuti i osećaju se krivim za svašta.

Verovatnoća da ćemo preterivati u zaštićivanju sopstvenog deteta je veća ako smo samohrani roditelji. Ako brinemo samo za jednog člana porodice, moći ćemo više da brinemo o njemu nego kada bismo morali to da činimo za više ljudi. Tada smo u opasnosti da ćemo previše brinuti, više nego što je za dete korisno. Neki razvedeni roditelji koji su tokom razvoda doživeli veliki lični stres štite dete da bi ga poštedeli neuspeha, neprijatnih osećanja i loših iskustava, a time mu ne pomažu. Radi samostalnog života dete mora naučiti da pobeđuje neprojatna osećanja, da se suočava sa neuspesima i lošim iskustvima.

 

Prezaštićeno dete i razmaženo dete

 

Primetili smo da mnogi profesionalci ne razlikuju dobro razmaženo od prezaštićenog deteta. Razlog je to što u praksi često nailazimo na kombinaciju, u smislu da je jedno dete istovremeno i razmaženo i prezaštićeno. Kada su u pitanju čisti tipovi, razlika je očigledna. Prezaštićeno dete je nemoćno i uplašeno, a razmaženo je moćno i dominantno. Prezaštićujući roditelj je moćan, a razmazujući je nemoćan. Kada na ulici vidite dete od pet-šest godina kako trčkara uz mamu plašeći se da se ne izgubi, imate sliku prezaštićenog deteta, a kada vidite kako mama trčkara za detetom istog uzrasta koje je poželelo da krene u određenom pravcu, imate sliku razmaženog deteta.

 

Naš zadatak nije da brinemo za dete, već da ga naučimo da brine za sebe.

Tokom detetovog odrastanja jednostavno ne možemo isključiti sve rizike. Dete mora normalno živeti, a to podrazumeva prihvatanje minimalnog rizika.

Moramo dopustiti detetu da se, u skladu sa svojim mogućnostima, razvija kroz situacije koje nisu apsolutno bezopasne.

Dete se mora suočiti s preprekama da bi ih pobedio i da bi napredovalo.

I iz loših iskustava dete može naučiti nešto dobro.

Preterana briga škodi detetu.

Napredovaće ako od njega očekujemo ono što zaista može postići.

Sposobnosti se razvijaju. Svaki majstor je u početku bio nespretan. Vežba čini majstora.

Znanje i veština smanjuju rizik.

Dopustimo detetu da bude aktivno.

Kada je dete savladalo neku veštinu, zabrinutost postaje bespredmetna.

Hvalimo dete da bi o sebi lepo mislilo, a kritikujemo njegovo ponašanje ako radi nešto što je nedopustivu.