Насловна Родитељи Савети DETETU PREVIŠE USLOVLJAVAMO LJUBAV
DETETU PREVIŠE USLOVLJAVAMO LJUBAV ПДФ Штампа Ел. пошта

(Preterano socijalizujući Vaspitni stil i sindrom Preterano socijalizovanog deteta)

 

Jasnini roditelji su nacrtali ovakvu sliku svog načina vaspitanja:

Jasna je „veoma vredna i poslušna devojka“. Ima četrnaest godina i ide u osmi razred. Ima uzoran uspeh, savesno radi domaće zadatke i u školi je uvek spremna da odgovara za najbolju ocenu. Sedi u prvoj klupi i na pitanja nastavnice uporno diže ruku.

Roditelji je mnogo vole, kćerka je za njih najveće blago u životu. Vaspitaju je, kao i svi roditelji, u želji da joj u budućnosti bude što lepše i lakše. Mnogo očekuju od nje i ne zadovoljavaju se prosečnim ocenama. Često je podsećaju da je danas važno biti obrazovan. Misle da samo najbolji mogu upisati fakultet, a da je dobar fakultet ono što obezbeđuje dobar posao i dobru karijeru. Kada Jasna donosi kući petice i pohvale, kao znak da joj u školi ide veoma dobro, tada joj roditelji kažu nešto u stilu:

 

Fino. A šta ćeš sutra odgovarati?

Peticu? A znaš li da kćerka mog kolege iz tog predmeta ide na republičko takmičenje?

Normalno je da dobiješ peticu. I ja bih da su i meni roditelji obezbedili ovakve uslove koje mi tebi obezbeđujemo.

Tako je, moraš biti vredna da bi jednog dana bila srećna.

Ako budeš imala sve petice, za raspust ćemo otići na lepo putovanje.

 

Uprkos svojim uspesima, Jasna retko biva iskreno pohvaljena. Kada je jako dobra, to je za njene roditelje normalo stanje, tada jednostavno i ne primećuju koliko je dobra. Jasna se trudi da napravi takav uspeh koji će njeni roditelji primetiti i pokazati joj da je vole. Međutim, to je veoma teško, pošto njeni roditelji misle da je normalno to što je ona najbolja i da se to jednostavno podrazumeva. Ako u nečemu ispadne da nije najbolja, roditelji to shvataju kao njenu nezahvalnost, jer se nije dovoljno potrudila da od sebe dâ maksimum, iako joj oni obezbeđuju sve uslove da bude izuzetna.

Jasna dobije pohvalu samo kada postigne neki tako velik uspeh da drugima zastaje dah. Nekada dobije pohvalu i ako nije postigla spektakularan uspeh -  ukoliko se u tom svom pokušaju toliko trudila da je roditeljima jasno da je bila herojski požrtvovana.Tada pohvale njenu marljivost.

Roditelji joj pokazuju ljubav samo kada ocene da je ispunila neki od visokih zahteva koji joj postavljaju. Tek tada je ona, po njihovim merilima, uspešna i tek tada zaslužuje pohvalu ili nagradu. Zbog toga je njoj jasno da ljubav mora zaslužiti, da je neće voleti takvu kakva je, već da svojim rezultatima uvek mora dokazivati da zaslužuje ljubav. Duboko u sebi Jasna se slaže sa svojim roditeljima, jer i ona misli da vredi samo ako dosegne one ciljeve koje drugi očekuju od nje ili koje sama sebi postavlja.

Pitajmo Jasnu šta najčešće čuje od svojih roditelja kada nisu zadovoljni njenim dostignućima u školi, i dobićemo sledeće odgovore:

 

Objasni mi, molim te, zašto ČETVORKA?

Šta se dešava s tobom? Da se nisi zaljubila?

Znala sam da ćeš popustiti. Joj, šta će biti od tebe!

Baš si lenja u poslednje vreme.

Ako se ne budeš potrudila, od tebe neće biti ništa.

Ne možeš biti zadovoljna samo četvorkama.

Zar nisi sposobna za više?

 

Češće dobija kritike usmerene na nju kao osobu nego na njeno ponašanje. Kada se povremeno desi da dobije četvorku ili čak trojku, ona plače, doživljava to kao tragediju, oseća se bezvredno, glupo i nesposobno. Pohvala je za nju znak ljubavi, a uverena je da zaslužuje ljubav samo ako ispuni očekivanja roditelja i da je vole samo ako je pohvale, - što naravno nije istina. Roditelji je, bez sumnje, vole i kada pravi greške, ali  to ona ne zna, jer joj to ne govore. Zbog toga misli da je roditelji ne vole kada je nesavršena, tako da se maksimalno trudi da im udovolji i postigne ono što žele. U svakom slučaju, možemo reći da Jasna nije srećna devojka, jer je pod neprestanim pritiskom previsokih zahteva svojih roditelja.

Od Jasne roditelji previše očekuju i previše traže. Ona se stalno lomi da udovolji drugima, - na prvom mestu svojim roditeljima, zatim nastavnicima i drugaricama u školi – da bi bila pohvaljena. Ako im udovolji, ako uradi ono što od nje očekuju, tek onda misli da „nešto vredi“. Ima lošu predstavu o sebi. Nije zadovoljna sobom, ni svojim izgledom. Misli da se ne dopada nijednom momku i da su sve njene drugarice bolje od nje, zadovoljnije i srećnije. Često plače u svojoj sobi, a ponekad čak i razmišlja o tome da bi možda bilo bolje da se nikada nije rodila.

Mnogi od nas su vaspitavani na sličan način, naročito oni koji su vaspitavani u duhu uverenja da su skromnost i skrušenost velike vrline a da je samouverenost osobina oholih ljudi. Skromnost je korisna osobina u vreme velikih siromaštava, ali ne i kada se živi u okolnostima koje preživljavanje ne dovode u pitanje. Pa ipak, često se skromnost prenosi iz generacije u generaciju kao kulturološka vrednost i onda kad za nju nema racionalnog opravdanja.

I Jasnini roditelji su podizani u istom duhu. Ako ih pitamo zašto ne hvale Jasnu češće i možda malo drugačije, oni kažu:

 

Šta ima da je hvalimo, pa to što ona obavlja svoje obaveze sasvim je normalno. Hvali se ono što je zaista izvanredno.

Mislimo da čovek prestane da se trudi ako ga hvale. Tada postane samozadovoljan, pa više ne napreduje.

Zar niste čuli za onu narodnu:“Ko se hvali, taj se kvari“ ili „Decu treba ljubiti samo dok spavaju“!?

Ni mene nisu pohvaljivali, pa šta mi fali?

 

Kada bi Jasnini roditelji znali da time što joj ne pokazuju ljubav direktnije čine više štete nego koristi, sigurno to ne bi radili. Greška je u nekim njihovim uverenjima:

 

Naravno da ja kao stariji i iskusniji najbolje znam kako moje dete treba da živi svoj život.

Što se čovek bolje ume podrediti, lakše prolazi u životu.

Kada si najbolji, svi te cene. Moje dete mora da bude među najboljima.

Što više radiš, više vrediš.

Što više postigneš, to si srećniji.

Ako misliš da si uspešan, prestaješ se truditi.

Nezadovoljstvo sobom je motor razvoja.

 

 

Roditeljska ljubav ne sme biti uslovljena.

Dete mora sebe voleti.

Dete, kakvo je da je zaslužuje ljubav samo zato što postoji.

Dete ne zna da ga volimo ako mu to nr kažemo ili pokažemo.

Da bi naše dete bilo srećno i zadovoljno, moramo ga naučiti da o sebi misli dobro.

Ko veruje u sebe i svoje sposobnosti, lakše će se suočiti sa nevoljama.

Svaki put kada dete uradi nešto što je iznad proseka to zahteva pohvalu.

Veliki napredak je sastavljen od malih. I zato treba pohvaliti svaki napredak, ma koliko mali.

Moramo primetiti i pohvaliti i detetov trud, a ne samo rezultate.

Pohvale i nagrade stimulišu razvoj i napredak.

Svakoga dana moramo pohvaliti dete za nešto.