Насловна Родитељи Савети A KAKO DA ZNAMO DA TRAŽIMO ONO ŠTO TREBA I DA ZAHTEVAMO BAŠ KOLIKO TREBA?
A KAKO DA ZNAMO DA TRAŽIMO ONO ŠTO TREBA I DA ZAHTEVAMO BAŠ KOLIKO TREBA? ПДФ Штампа Ел. пошта

Sve vreme, od ranog detinjstva pa nadalje, pripremamo dete za samostalan život. Već od malena ga učimo šta je dobro a šta nije, šta sme, šta ne sme, a šta mora. Svake godine kada naše dete ugasi svećice na rođendanskoj torti, poželimo da što više toga sazna i uspešno napreduje. Svoje zahteve i očekivanja o onome što bi moralo znati, ispuniti i postići neprestano menjamo i prilagođavamo njegovom uzrastu.

Hajde da pogledamo nekoliko stvari koje možemo očekivati od deteta u različitim dobima: od trogodišnjaka tražimo da sam obuje cipele, od sedmogodišnjaka da pravilno pređe ulicu. Desetogodišnjak već može da ostane sam kod kuće, a trinaestogodišnjak da ujutro sam ustane na vreme. Od sedamnaestogodišnjaka očekujemo da će deo svog vremena tokom leta posvetiti nekom letnjem poslu. – Dete će moći da prati naše zahteve o napretku koji vodi ka sve većoj samostalnosti samo ako su ciljevi usklađeni sa njegovim razvojem, odnosno uzrastom.

Neki ljudi veruju da deca rastu i razvijaju se na isti način kao biljke: iz semena se razvija mlada biljka, kojoj dajemo dovoljno vode, hrane, svetlosti i toplote, od koje nakon određenog perioda nastane lepa odrasla biljka. Iz tog uverenja neki ljudi svoju decu obasjavaju ljubavlju i očekuju da će se ona, posle oko osamnaest godina, razviti u fine odrasle ljude. Na žalost, ovaj scenario ne važi. Ljubav jednostavno nije dovoljna. Osim što ih je potrebno voleti, decu je potrebno i vaspitavati.

Mnogi roditelji imaju ideju o tome šta bi oni želeli da njihovo dete bude ili postigne, ili kako da živi kada jednog dana odraste. Mnogi imaju ovakve ideje još pre nego što postanu roditelji. Mnogi roditelji imaju izvesna očekivanja od svog deteta. Ukoliko dete jednog dana ispuni ova očekivanja, oni će biti srećni – inače će biti razočarani.

Izraz ’očekivanje’ upućuje na čekanje, na pasivnost i zato ga mi ne volimo. To što se roditelj nada da će dete postati ovakav ili onakav nema nikakvog uticaja na detetovu sudbinu. Neki roditelji očekuju da će genetika odraditi sve, a neki da će njihova očekivanja nekako telepatski uticati na dete. Umesto toga, mi predlažemo da roditelji imaju aktivnu ulogu. Umesto pasivnog očekivanja, roditelji treba da postavljaju detetu određene ciljeve, a zatim da ih ostvare. Zahtev je kada roditelj detetu postavlja određeni cilj, traži određeno ponašanje i zahteva od deteta da se i u budućnosti ponaša na određen način.

Mi smatramo da je svaki roditelj dužan da svom detetu postavlja određene zahteve. Zahtev nije samo očekivanje, nije molba, nije objašnjenje, nije upozorenje. Zahtev je jedna vrsta naredbe, poziv na red. (Jeste li primetili da je reč ’naredba’ izvedena iz reči ’red’?) Dete nema urođenu sklonost ka redu ili motiv da se angažuje u neprijatnim ponašanjima kako bi uspostavio red. Na to ga moraju podsticati roditelji svojim zahtevima, Jedino će na taj način roditelj stimulisati dete da ostvari neke od svojih potencijala. U tom smislu nema nikakve dileme oko toga da li su roditeljski zahtevi nužni. Problemi nastaju kada su ovi zahtevi preterano visoki, ili su pak preniski, ili ih uopšte nema.

Ako, u želji da postigne više nego mi sami, detetu budemo postavljali previsoke ciljeve, tada su naši zahtevi previsoki. Ako budemo zahtevali više nego što dete može, ako budemo zahtevali da postigne takve ciljeve koje može ostvariti samo uz velike žrtve, ono često neće uspeti da ih postigne. Pošto onda neće ispunjavati naše previsoke zahteve, nećemo imati dovoljno prilika da ga pohvalimo i zato će vrlo retko od nas čuti da je uspešno, dobro i sposobno. Često ćemo mu morati reći: „Nije dovoljno dobro. Očekivao sam više. Više se potrudi.“ Tako će, polako ali sigurno, dete o sebi stvarati mišljenje da je neuspešno i nesposobno da ostvari naša očekivanja. Bilo šta da uradi, to neće biti dovoljno dobro za nas. Tako će i ciljeve koje samo sebi postavlja postavljati vrlo visoko, često previsoko, pa će ih teško postizati i neće biti zadovoljno sobom. Verovatno se slažete da loše mišljenje o sebi nikako nije dobra osnova za zadovoljan život.

No, i kada od deteta tražimo da dosegne ciljeve koje smo postavili suviše nisko, dakle kada su naši zahtevi preniski, to može loše uticati na njegovu predstavu o sebi. Ako budemo od svog deteta očekivali premalo, manje što ono u stvari može, tim mu nećemo učiniti uslugu. Dete će već vrlo rano shvatiti da zna i postiže manje od svojih vršnjaka. Ako svom trogodišnjaku svaki put kad hoće da se popne na tobogan kažemo da je još premali za to, da je to za njega preteško ili opasno, time mu poručujemo da nije dorastao penjanju na tobogan. A on vidi da druga deca u vrtiću to mogu, te zato sumnja u svoje veštine i sebe doživljava kao nesposobnog  u poređenju sa svojim prijateljima, - što nije dobra investicija ni u njegovo samopoštovanje niti u njegovo samostalnost.

Kada nekoga volimo, važno nam je kako se ta osoba oseća. Saosećanje s osobom koju volimo normalan je sastojak odnosa ljubavi. Kada nekoga volimo, izbegavamo da se ponašamo na načine za koje znamo da kod te osobe izazivaju neprijatna osećanja, a trudimo se da se ponašamo tako da kod nje izazovemo prijatna osećanja. Međutim, kada je u pitanju vaspitanje dece, ovaj princip ne važi u potpunosti. Da bismo obavili svoj roditeljski zadatak, dete moramo stavljati u situaciju u kojima se ne oseća prijatno, ili upravo mi moramo izazivati neprijatna osećanja kod njega (kazna). Drukčije jednostavno ne ide.

Nekada mi , roditelji, zato što volimo dete, da bismo ga zaštitili od neprijatnih osećanja, od njega zahtevamo premalo. Da bismo izbegli neprijatna osećanja kod deteta, ne želimo od njega tražiti da radi i one stvari koje su neprijatne. Jedna od tih stvari može biti pospremanje igračaka. Petogodišnjak bez sumnje može da pospremi svoje igračke, ali to mu je neprijatno i on to ne voli da radi. Roditelji sa preniskim očekivanjima to će uraditi umesto njega. Ako se ovo bude ponavljalo, oni će dete naučiti da ne mora da radi neprijatne stvari. Kako mnoge korisne stvari zahtevaju da se dete za svoj dobit angažuje u ponašanjima koja su trenutno neprijatna, ovo dete neće razviti tu sposobnost. Postaće razmaženo.

Ako je dete većinom svog detinjstva zaštićeno od toga da se oseća neprijatno, oduzeti su mu doživljaji i iskustva koja mu u određenim situacijama u periodu odrastanja i odraslosti pomažu da uspešno ispunjava različite zahteve. Dete kome roditelji postavljaju preniske ciljeve teže će se, kad osraste, suočiti sa različitim situacijama i češće će sumnjati u svoje sposobnosti.

Dete ne zna šta je nužno za samostalnost, zna samo šta je prijatno a šta neprijatno. Deca funkcionišu po urođenom biološkom principu da je prijatno sve što je korisno, a neprijatno sve što je štetno. Zbog toga se upravljaju motivom da smanje neprijatnost a povećaju prijatnost. Ovakvu motivaciju je Sigmund Frojd nazvao principom zadovoljstva. Zbog toga deca žele da se stalno igraju i da se upuštaju samo u one aktivnosti koje ima se dopadaju i koje im prijaju, a na sve moguće načine pokušavaju da spretno izbegnu aktivnosti koje im ne prijaju. Malo dete je okrenuto uživanju i prijatnosti: ono je pravi mali hedonista.

Roditelji su tu da se u izvesnoj meri detetu nametnu ono što je isti autor nazvao principom realnosti. To jednostavno znači da dete treba da nauči i usvoji da postoje prijatne stvari koje su štetne, kao i neprijatne stvari koje su korisne. Dete se opire ovom učenju i roditelji nekada moraju da primene svoju moć i silu. Nekada se ljubav izražava kao prisila, a nekada čak i kao nasilje u smislu fizičke kazne. U stvari, reč je o nasilju društvenog principa na biološkim principom. Upravo zbog toga što se u vaspitavanju pojavljuju i ovakvi momenti, detetu će biti lakše ako zna da ga roditelji vole.

Bez ustezanja možemo reći da je malom detetu smisao života da u njemu uživa i da mu je lepo, i ništa više; sigurno, za svoju decu to žele i roditelji. Voleli bismo da naše dete u životu bude što srećnije i zadovoljnije, da se ne pati i da mu u teškim situacijama bude što lakše, da u školi nema problema, da može da bira dobre poslove itd.

Ali da bi moglo tako živeti, moramo da učiti da prevaziđe i istrpi i neprijatne trenutke koji od njega zahtevaju trud, napor i uporan rad da bi postiglo ciljeve, - što će mu kasnije, kada osamostali, i donositi prijatnosti i omogućiti uspešan i zadovoljan život.

Da bi nam moglo biti lepo u životu, da bismo sada zadovoljno živeli, morali smo uraditi štošta neprijatno. Morali smo trpeti kada bi nam u školi postavljali zahteve i neprijatne zadatke, provodili sunčana popodneva nad školskim udžbenikom, prevazilaziti strah kad smo pred nastavnikom pokazivali svoja znanja i suočiti se sa teškoćama koje donosi razdoblje mladosti.

Za razvijanje samostalnosti su, dakle, dobri i neophodni i zahtevi koji nam ne prijaju. Redovno odlaženje u školu je za mnogu decu neprijatno, ali je za svu decu korisno.

Svoje dete dobro pripremamo za život ako ga učimo da radi i one stvari koje mu nisu prijatne. Time omogućavamo da mu neprijatne stvari vremenom postaju manje neprijatne. Dete će ih se iz meseca u mesec sve lakše prihvatati i svakog dana će mu oduzimati manje energije. One mu postupno postaju navika, bilo da je u pitanju higijenska navika, bilo radna navika. Tako ćemo još i sebi olakšati posao, jer ćemo sve manje energije gubiti na teranje deteta da uči ili se tušira. Glavna prednost koju donose navike je u tome što štede i detetovu i našu energiju: osoba obavlja ono na šta je navikla bez ikakvog napora ili neprijatnog osećanja. Kada neko ima razvijenu naviku, tada može čak suprotno emotivno funkcionisati: oseća neprijatnost kada ga neko spreči da ostvari aktivnost na koju je navikao. I zato je u mnogim slučajevima naš cilj upravo pomoć detetu da razvije neku naviku.

Setimo se kad smo svog mališana učili da per zube. Malom detetu pranje zuba uopšte ne donosi prijatna osećanja. Isprva nam je svakog dana trebalo dosta vremena da ga nateramo da otvori usta. Pošto smo svakog dana bili uporni i zahtevni da to učini, stajali pored njega i govorili mu koliko je pranje zuba važno, usput ga pohvalili ako se toga setio samo ili mu zabranili da gleda crtaće ako bude držao usta zatvorena, polako je, posle nekoliko meseci, taj zadatak postao manje naporan, i nama i detetu. Nekako se naviklo, prihvatilo pranje zuba kao deo svoje dnevne rutine i uskoro nam to više ne oduzima toliko truda i vremena. Na kraju dete sámo hoće da pere zube i ulazeći u kupatilo sámo uzima četkicu za zube, te više nema potrebe da ga opominjemo.

Da bismo detetu pomogli da razvije određenu naviku, jednostavno moramo biti uporni i dosledni. Tek kada shvati da nikako ne može izbeći određenu neprijatnu aktivnost, dete će se pomiriti s njom i prihvatiti je.

 

Naučimo ga da izlazi na kraj sa neprijatnostima

 

Kada se pitamo šta smemo ili moramo da očekujemo od deteta, neka nam orijentir bude da možemo, smemo i zaista moramo od njega očekivati i one aktivnosti koje ne prijaju, ali su korisne. To je jedna od roditeljskih dužnosti.

Navići dete da obavlja neprijatne a korisne zadatke jeste neophodno ne samo za razvijanje radnih navika, već dete tako nauči i da se podredi roditeljima i njihovim zahtevima; ujedno mu pokazujemo i razliku između podređenosti i poniznosti.

 

Zahtevajmo da obavlja i one stvari koje mu ne prijaju.

Ako ih dobro uradi, pohvalimo ga.

Recimo mu unapred kakva će biti kazna ako ne uradi zadatak.

Što ranije naučimo dete da se podredi našim zahtevima koje doživljava kao neprijatne, bolji će biti odnos između deteta  i nas u budućnosti.

Zabranimo one aktivnosti koje su detetu prijatne, ali su u stvari štetne ili opasne. Kada prekrši zabranu, kaznimo ga.