Адреса: 16. Дивизије 34, Кула Тел: 025/723-944

ХТЕЛИ СМО НАЈБОЉЕ, АЛИ …

0

Породично васпитање је најважнији део социјализације детета. Правилно подижући дете, припремамо га за самосталан живот у друштву других људи. Но, сви ми родитељи, у својој жељи да дамо највише и најбоље од себе, правимо и грешке – што је сасвим људски. Из грешака можемо штошта научити, зато хајде да погледамо неколико прича о различитим погрешним начинима васпитања. Иако сви описани родитељи имају најбоље намере, њихови васпитни стилови су такви да не припремају дете за самосталан живот у људском друштву. Уместо тога, они на путу ка самосталности доносе додатне потешкоће или су странпутице које воде са тог пута.

Ради бољег разумевања различитих начина васпитања, користићемо једноставан визуелни „мерцедес“ модел и помоћу њега приказати неке типичне начине на које родитељи поступају током васпитања. Испод је приказан круг у коме су означене три основне категорије или димензије васпитавања: захтеви, похвале и награде, и критике и казне. Свакој димензији одговара један крак.

Дужина сваког крака на слици означава количину онога што је у тој димензији представљено: родитељски захтев, похвала и награда, и критика и казна. Када представљамо идеално васпитање, свака три крака су једнаке дужине – тада цртеж подсећа на знак познате фабрике аутомобила, по којој је и добила име.

То би начило да „идеални „ родитељи у приближно једнакој мери детету дају похвале и награђују га, као што га критикују и кажњавају. Ако бисмо похвале и критике тих родитеља ставили на вагу, она се не би накривила ни на једну страну. Њихово дете би добило и приближно једнаку количину захтева.

У свакој од ове три димензије могуће је претеривати. Родитељи могу свакодневно натурати детету превише циљева, могу га превише похваљивати и награђивати, а могу га и превише кажњавати. Уколико је нека од ових родитељских функција претерано изражена, она улази у негативни максимум, спољашњи појас круга. Увек када неки крак улази у овај максимум, то показује да нечега има претерано много и да васпитни стил није добар. На слици је представљен стил родитеља који пред дете поставља превише захтева и који превише критикује и кажњава. Због тога су краци који означавају захтеве и критику-казну у сивом појасу претеривања, негативном максимуму, за разлику од крака који означава похвале-награде.

Као што свака од три родитељских функција може бити претерано изражена, па је њен крак у негативном максимуму, тако је могуће и супротно: да родитељска функција буде недовољно изражена или чак неизражена. Пример за то су родитељи који детету не постављају циљеве, или они који не критикују и не кажњавају, или пак не похваљују и не награђују дете. У том случају, краци који одговарају датим функцијама веома су кратки и налазе се у унутрашњем појасу, који зовемо негативни минимум.

Ево примера родитеља који не постављају циљеве и не похваљују своје дете, али га зато претерано критикују. Због тога се на цртежу краци за захтеве и за похвали-награду налазе у унутрашњем сивом појасу, негативном минимуму, а крак који означава критику-казну јесте у спољашњем сивом појасу, негативном максимуму.

Најбоље је када ни једна родитељска функција није развијена ни превише ни премало, већ онолико колико треба да буде. Када је нека функција умерена, на цртежу се налази у средњем појасу, који зовемо оптимум. Када су умерене, све три основне родитељске функције су у равнотежи. Због тога се на цртежу краци који их означавају не налазе ни у зони негативног максимума, ни у зони негативног минимума, већ у зони оптимума, која се налази између њих. На цртежу је оптимум представљен средњим белим појасом. У том случају оптимални васпитни стил изгледа овако:

Овај визуелни модел развио је Миливојевић још 1996. године и од тада га и користимо у раду са родитељима и децом. Наше искуство је показало да је „мерцедес“ модел веома добро средство за визуелно представљање васпитног стила одређеног родитеља. Тако и сам родитељ може, једним погледом на модел, јасно увидети које су његове функције оптималне, а које претерано развијене или неразвијене. Оно што постаје јасно јесте управо међусобни однос родитељских функција, њихова равнотежа или неравнотежа. Некада је заиста тачна она изрека да једна слика говори као хиљаду речи. А свака промена почиње увидом у постојање неког поремећаја, неке неравнотеже, неког проблема.

Када родитељи имају оптимални васпитни стил (сва три крака у оптималној зони), резултат њиховог васпитања биће социјализовано дете. Ми под социјализованим дететом подразумевамо оно које у довољној мери прихвата социјалне норме и правила а које је при томе сачувало своју природност, спонтаност и интегритет своје личности. Социјализовано дете има све потенцијале да израсте у здраву и креативну личност која је довољно друштвена. Овакво дете ће имати довољно развијене радне навике, што ће му обезбедити дугорочни успех у животу и дати могућност да живи живот задовољног човека који је нашао добар однос између рада, одмора и забаве.

Насупрот томе, када су одређене функције неразвијене или претерано развијене, када је поремећен њихов међусобни баланс, тада родитељи, упркос својим најбољим намерама, имају неки од васпитних стилова које никако не препоручујемо. Тада се на основу „мерцедес“ модела јасно могу идентификовати васпитни стилови који доводе до претерано социјализованог, до размаженог, до презаштићеног, до занемареног или до малтретираног детета.

Share.

Comments are closed.