(Презаштићујући васпитни стил и синдром презаштићеног детета)
Иванина мам је овако нацртала слику свог начина васпитања:
Ивана је веома мирна девојка. Има петнаест година. Ко је зна, описује је као тиху и ненаметљиву. Иде у трогодишњу школу, тачније: вози се – пошто је сваког дана родитељи одвозе у школу и долазе по њу после наставе.
Још од малих ногу, девојчица је била мало другачија од већине вршњака. Упркос томе што је све време била здрава, врло је касно проходала, а и пелене је веома дуго носила. У вртићу се никада нигде није пентрала и бојала се да се спушта на тобогану. Није била храбра и спретна као друга деца.
У нижим разредима основне школе учитељи су примећивали да је прилично несамостална. Није знала да завеже себи пертле, нити да при јелу користи нож. Била је тиха, проговарала је само ако би је неко нешто питао. Хтела је да све време буде близу учитељице. Ако би учитељица напустила собу, Ивана би изгледала уплашено.
