Свако дете мора научити да :
не може добити све што жели;
да мора толерисати фрустрацију;
да мора прихватити нужност осујећења неких својих жеља.
Када је осујећено у задовољењу своје жеље, дете реагује љутњом желећи да утиче на промену родитељевог понашања тиме што ће га „натерати“ да му испуни жељу. Родитељ који, упркос дететовој љутњи, остаје доследан у ставу да се жеља не може испунити, тим ставом учи дете реалности и помаже му да из света жеља и фантазија пређе у свет физичких и социјалних нужности. Неки родитељи међутим, управо у томе заказују, јер верују да је добар родитељ онај који свом детету све обезбеђује и који га, тиме, чини срећним. Такви родитељи дететову љутњу доживљавају дететовим одбацивањем, а његов бес, испољен на јавном месту доказом да ће посматрачи мислити да су они лоши родитељи. Било како било, овакви родитељи су просто беспомоћни када дете почне да их одбацује беснећи те чине све како би осујетили дететово незадовољство и љутњу и како би га задовољили. Основни проблем, као последица таквог родитељског става, јесте у томе што деца развијају једно грандиозно и магијско веровање да ће добити оно што желе само ако остану довољно јако и довољно дуго љута, које је у позадини њихових напада беса. Дакле, ова деца верују да љутња и бес имају магичну моћ да свет натерају да им пружи оно што желе: „Ако сам бесан могу добити оно што желим“, односно: „Ако не побесним нећу добити оно што желим“. Уколико се други не понашају у складу с овим магиским веровањем, дете (а касније и одрасла особа) не одустаје, већ ескалира верујући: „Нисам добио оно што желим, зато што нисам био довољно јако, а ни довољно дуго љуто“.
Ово детињасто веровање, поткрепљено родитељским понашањем, преноси се, када особа одрасте, на односе са свим осталим људима. Ескалирање љутњом поткрепљује и култура јер се, сасвим погрешно, често каже да се треба љутити јер се тако особа „празни“.
Особа која остаје љута све док други не промени своје понашање, од другог, у ствари , изнуђује одређену реакцију. Љутња којом се изнуђује реакција друге особе може се схватити као порука другом која најчешће има једно од следећа два значења „одбацивање“ или „претња насиљем“. У првом случају, особа постаје пасивно агресивна и прекида однос све док јој други не испуни жељу (тј шаље поруку „ако не урадиш то и то нећу те волети или напустићу те…“), а у другом, особа застрашује другог претњом да би могао постати физички насилан уколико други не почне да се понаша у складу с њеним жељама. (ако не урадиш то и то ударићу те или…)
